Priznanje strane sudske odluke

Zamislimo na primer da su se Jovan i Helena razveli u Grčkoj. Jovan se vratio da živi u Srbiju i tu je posle izvesnog vremena upoznao Milicu, sa kojom je poželo da zaključi novi brak. Međutim, Jovan ne može sa Milicom da zaključi brak, zato što je pred srpskim organima još uvek u zvaničnom braku sa Helenom. Takođe, Jovan poseduje samo odluku grčkog suda o razvodu, ali ne i odluku srpskog suda.

Zamislimo i drugačiju situaciju, Jelena i Jorgos su se razveli u Grčkoj, Jelena se vratila u Srbiju i ne želi više da nosi Jorgosovo prezime, već želi da uzme svoje devojačko prezime nazad. Jelena bi imala pravo da po skraćenoj proceduri, nakon razvoda, vrati svoje devojačko prezime, ali Jelena nema odluku srpskog suda o razvodu, već samo odluku grčkog suda.

Navedene situacije su višestruko problematične po Jovana i Jelenu, ali hajde da objasnimo samo neke od mogućih problema koji mogu nastati. U navedenoj situaciji, ukoliko je brak između Jovana i Helene upisan u matične knjige venčanih u Republici Srbiji, Jovan ne bi mogao da zaključi novi brak, jer zvanično u Republici Srbiji, Jovan je i dalje u braku, te u toj situaciju postoji bračnost, kao jedna od smetnji za zaključenje novog braka. Slično tome, Jelena ukoliko bi želela da promeni prezime, ne bi imala prava da aplicira za promenu prezimena kroz olakšanu proceduru, jer za organe Republike Srbije ona je i dalje u braku, već bi postupak promene prezimena morala da vodi po redovnoj proceduri, a koja često zna da bude dugotrajna i komplikovana.

Da bi se sprečile situacije kao iz gore navedenih primera, odnosno da isto lice zaključi dva braka ili da isto lice u dve države mora da vodi postupak za razvod braka, ili da lice usled toga što je razvod nastupio u inostranstvu, ne može da promeni prezime po olakšanoj proceduri, zakonodavstvo poznaje institut priznanja strane sudske odluke.

Šta to znači?

To znači, da će u posebnoj vrsti postupka, sud, priznati stranu sudsku odluku i kako se to kaže izjednačiti je u dejstvima sa domaćom odlukom. Dakle, kada jednom strana sudska odluka bude priznata od strane nadležnog suda u Republici Srbiji, to znači da ona ima apsolutno istu pravnu snagu kao da je doneo domaći sud. Odnosno, sve ono što je utvrđeno odlukom inostranog suda, proizvodi dejstvo i na teritoriji Republike Srbije.

Dakle, ako ste razvedeni u inostranstvu ili je pred nekom inostranom zemljom utvrđeno očinstvo ili ste u inostranstvu zaključi sporazum o vršenju roditeljskog prava, onog trenutka kada ta odluka bude u zvaničnom postupku priznata u Republici Srbiji, ona počinje da proizvodi dejstvo i našoj zemlji i smatraće se kao da imate odluku domaćeg suda. Institutom priznanja stranih sudskih odluka, odlukama sudova se daje eksteritorijalno dejstvo.

Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja (u daljem tekstu ZMPP), pored sudskih odluka navodi da se mogu priznati i sudska poravnanja, kao i odluke drugih organa ako su u zemlji u kojoj su donesene izjednačene sa sudskim odlukama, ako se njima regulišu statusni, porodični i imovinski odnosi, odnosno drugi odnosi sa elementom inostranosti.

Dakle, bitno je da u zemlji porekla odluke, a to je upravo ona zemlja u kojoj je odluka doneta, odluka ima karakter sudske odluke, odnosno sa njom izjednačene odluke. Za podobnost za priznanje nije bitno kako se odluka stranog organa naziva (rešenje, presuda, odluka itd.) niti je bitna vrsta postupka u kojoj je odluka doneta.

Postupak priznanja strane sudske odluke u Republici Srbiji se isključivo vodi pred nadležnim sudom.

Postupak priznanja pokreće ono lice koje ima pravni interes. Dakle, ako se vratimo na naše primere sa početka, lica koje imaju pravni interes da odluke o razvodu braka budu priznate u Republici Srbiji su Jovan i Jelena.
Podnosilac zahteva ima obavezu da dostavi originalnu odluku snabdevenu potvrdom pravnosnažnosti zemlje porekla i prevod originala strane odluke sačinjen od strane sudskog tumača. Pored toga potrebno je dostaviti još uverenje o državljanstvu podnosioca zahteva, izvod iz matične knjige rođenih ili fotokopiju lične karte ili pasoša podnosioca zahteva, iz koje je vidljiv podatak o mestu rođenja.

Nakon što sud primi zahtev za priznanje strane sudske odluke, dostaviće ga drugoj strani na izjašnjenje. Protivnik predlagača priznanja strane sudske odluke je najčešće suprotna strana iz odluke koja se priznaje. Ako se vratimo na naše primere sa početka teksta, u situaciji gde Jovan podnosi predlog za priznanje strane sudske odluke, protivnik predlagača je Helena, odnosno ako je predlagač Jelena, protivnik predlagača je Jorgos.

O zahtevu za priznanje se odlučuje rešenjem. Sud ne zakazuje ročišta u ovoj vrsti postupaka, već kada se steknu uslovi, donesi odluku u formi rešenja. Sud može doneti rešenje kojom će priznati stranu sudsku odluku ili odluku kojom će odbiti njeno priznanje. Prilikom odlučivanja da li će neku stranu odluku priznati ili ne, sud se neće baviti preispitivanjem te strane odluke, već će samo ispitivati uslove, da li ta odluka prema odredbama našeg zakonodavstva ispunjava uslove da bude priznata u našoj zemlji.

Na rešenje suda se može izjaviti žalba u roku od 15 dana, a o žalbi odlučuje drugostepeni sud Apelacioni sud ili Privredni apelacioni sud. Pitanje koje nas klijenti često pitaju je ko se sve može žaliti na rešenje suda, kako su učesnici u postupku bili predlagač i protivnik predlagača, te i jedna i druga strana imaju pravo žalbe.

Priznata strana sudska odluka dejstvo proizvodi od trenutka kada su dejstva nastala u državi u kojoj je odluka doneta.

Prethodno objašnjena situacija se odnosi na postupak priznanja strane odluke kada se on pokreće kao zaseban postupak i kada je pitanje priznanja strane odluke glavno pitanje u postupku. Ipak, pitanje priznanja se može pokrenuti i kao tzv. prethodno pitanje. Na primer ako se vodi ostavinski postupak i potrebno je utvrditi ko su naslednici iza ostavioca. U nekoj stranoj zemlji, postoji sudska odluka kojom je priznato očinstvo ostavioca nad njegovim vanbračnim sinom. Ostavinski sud će tada na inicijativu vanbračnog sina, samo za potrebe tog postupka, priznati odluku inostranog suda, kojom je utvrđeno očinstvo pokojnog ostavioca.

Dakle, postoje dva načina pokretanja postupka priznanja strane sudske odluke, kada se o njemu odlučuje kao o glavnom pitanju i tada odluka suda doneta po tom sprovedenom postupku ima opšteobavezujuće dejstvo i kada se u okviru nekog postupka odlučuju o priznanju strane sudske odluke kao o prethodnom pitanju, tada odluka suda o priznaju ima samo dejstvo u okviru tog postupka. To dalje znači, da kada se o priznanju odluke odlučuje kao prethodnom pitanju, može se pokrenuti zaseban postupak priznanja te odluke, a o kom će se odlučivati o priznanju kao o glavnoj stvari, a sve iz razloga što odluka o priznanju kao prethodnom pitanju ne ulazi u izreku odluke i nije obuhvaćena pravnom snagom.

U praksi će se najčešće dešavati da sud odlučuje o priznanju odluke kao o prethodnom pitanju tokom postupka izvršenja.

Da. Apostille je potvrda na osnovu koje se utvrđuje verodostojnost potpisa, svojstva potpisnika javne isprave i istinitost pečata ili žiga kojim je javna isprava snabdevena. Pečat Apostille je uveden u upotrebu Haškom konvencijom i imao je za cilj da umesto overe dokumenata u međunarodnom pravu, olakša proceduru, te tako javna isprava koja je snabdevena ovim pečatom oslobođena je bilo kakve dalje overe i podobna je za upotrebu u svim zemljama potpisnicama Haške konvencije.

Dakle, pečatom Apostille se samo potvrđuje autentičnost potpisa i pečata na javnoj ispravi, tako da se ne mora posebno vršiti overa tog dokumenta.

Ipak, ukoliko pečat Apostille postoji na stranoj sudskoj odluci, on nije dovoljan da bi ta odluka mogla automatski da se primeni u Republici Srbiji, već ona i dalje mora proći sudsku proceduru priznanja strane sudske odluke, kako bi mogla da se primenjuje i kod nas.