STARATELJSTVO KAO ZAŠTITA UGROŽENE DECE I ODRASLIH LICA

U svakodnevnoj komunikaciji često dolazi do mešanja pojma starateljstvo i pojma vršenje roditeljskog prava. U Porodičnom zakonu Republike Srbije starateljstvo i vršenje roditeljskog prava su dva potpuno različita pojma. Iako se u laičkoj komunikaciji često može čuti da je jedan ili drugi roditelj „dobio starateljstvo nad detetom”, reč starateljstvo se u kontekstu Porodičnog zakona zapravo ne odnosi na poveravanje, vaspitanje i čuvanje deteta jednom roditelju prilikom razvoda braka. Drugim rečima, kada u ovim situacijama poveravanja deteta koristimo reč starateljstvo, zapravo, mislimo na vršenje roditeljskog prava, odnosno samostalno ili zajedničko vršenje roditeljskog prava nad maloletnim detetom.

Starateljstvo sa druge strane, kao poseban pravni institut uređeno je, kao i vršenje roditeljskog prava, Porodičnim zakonom Republike Srbije, ali sam postupak stavljanja pod starateljstvo nekog lica ima potpuno drugačiji značaj i smisao od postupka za vršenje roditeljskog prava.

U delu teksta koji će se baviti obavezama staratelja maloletnog lica upoznaćete se sa različitim dužnostima koje svaki staratelj mora obavljati prema svom štićeniku, ali i uvideti da one, iako su u velikom delu slične roditeljskim obavezama prema maloletnoj deci, u mnogome se i razlikuju od obaveza roditelja.

Druga grupa slučajeva kada dolazi do stavljanja pod starateljstvo nekog lica jesu slučajevi lica starije uzrasne dobi, ali i mlađih (punoletnih) lica koja zbog bolesti ili smetnji u psihofizičkom razvoju nisu u stanju da se staraju o svojim pravima i obavezama. Pa se tako, ovakva vrsta postupaka najčešće inicira od strane punoletne dece, koja žele da nekoga od svojih roditelja (ili oba roditelja) koji su već u poodmaklim godinama stave pod starateljstvo kako bi mogli da se staraju o njima, podižu njihovu penziju (u slučajevima kada se ta lica otežano kreću ili ne kreću uopšte ili kada postoji strah kod dece na koji će način njihovi roditelji raspolagati penzijom), smeste ih u dom za stara lica ili spreče mogućnost da takvo lice zaključi neki ugovor kojim bi naneo štetu sam sebi ili svojoj imovini.

Ono što je manje poznato jeste da su podjednako česti slučajevi kada brat ili sestra nekog lica koje je, primera radi, srednje starosne dobi i koje oduvek ima neku vrstu smetnji u psihofizičkom razvoju, odluče da to lice stave pod starateljstvo onda kada se njegovo stanje s godinama pogorša i, posledično, poraste opasnost da učini nešto na sopstvenu štetu.

Razlog zašto ovo naglašavamo je taj što smo u razgovorima sa brojnim klijentima došli do zaključka da se starateljstvo nad nekim punoletnim licem neretko vezuje samo za ljude koji zbog starosti više nisu u stanju da se samostalno brinu sami o sebi. A zapravo je veoma važno razumeti da godine života kod punoletnih lica nemaju značaj naspram stanja psihofizičkog zdravlja nekog lica i sposobnosti tog lica da se adekvatno stara o sopstvenim pravima, obavezama i interesima.

Kada govorimo o starateljstvu, važno je razlikovati sledeće osnovne pojmove:

• Štićenik – lice koje se stavlja pod starateljstvo
• Staratelj – lice koje se stara o štićeniku

Sam postupak se okončava donošenjem Rešenja o stavljanju pod starateljstvo kojim organ starateljstva – nadležni Centar za socijalni rad postavlja staratelja i odlučuje o tome gde će štićenik biti smešten. Ovo rešenje obavezno sadrži i plan staranja.

U osnovi, razlikujemo dve vrste starateljstva:

• Starateljstvo nad detetom bez roditeljskog staranja (maloletni štićenik)
• Starateljstvo nad punoletnim licem koje nije poslovno sposobno (punoletni štićenik)

U skladu sa našim Porodičnim zakonom, pod starateljstvo se obavezno stavljaju sledeća lica:

• maloletna deca bez roditelja (roditelji su umrli, nepoznati su ili je nepoznato gde se nalaze)
• maloletna deca čiji su roditelji lišeni roditeljskog prava ili su poslovno nesposobni
• punoletna lica koja su lišena poslovne sposobnosti

Kao što vidimo, maloletnom detetu koje nema žive roditelje ili su roditelji nepoznati mora biti postavljen staratelj. Pored toga, i u situaciji kada maloletno dete ima žive roditelje, ukoliko su oni iz bilo kog razloga lišeni roditeljskog prava, biće neophodno stavljanje deteta pod starateljstvo. Ono što je bitno naglasiti jeste da je uloga tog staratelja drugačija od uloge roditelja koji vrši roditeljsko pravo.

Brojni su razlozi zbog kojeg roditelji mogu biti lišeni roditeljskog prava, te su fizičko, seksualno ili emocionalno zlostavljanje, podsticanje deteta na krivična dela, napuštanje deteta i neizdržavanje deteta samo neki od njih. Više o tome pročitajte u ovom tekstu.

S druge strane, punoletno lice se stavlja pod starateljstvo ako, bilo zbog bolesti, bilo zbog smetnji u psihofizičkom razvoju, svojim postupcima neposredno ugrožava sopstvena prava i interese ili prava i interese drugih lica. U toj situaciji, punoletnom licu će biti neophodan staratelj jer je takvo lice nesposobno da se samostalno stara o sebi.

– Ko može biti staratelj?

Kao što je već rečeno, staratelja određuje organ starateljstva. Da bi organ starateljstva neko lice postavio za staratelja, neophodno je da to lice ima lična svojstva i sposobnosti potrebne za obavljanje dužnosti staratelja, kao i da je pristalo da bude staratelj.

Organ starateljstva će najpre pokušati da smesti štićenika u srodničku porodicu, tako da se za staratelja prvenstveno postavljaju supružnik, srodnik ili hranitelj štićenika, osim ako interes štićenika ne nalaže drugačije. Na primer, ukoliko štićenik ima samo jednog srodnika koji je nezaposlen i koji nema dovoljno sredstava ni za sebe, u interesu štićenika je da za staratelja bude postavljeno neko drugo lice.

Organ starateljstva čak može odlučiti da licu pod starateljstvom ne postavlja staratelja nego da dužnost staratelja vrši Centar za socijalni rad.

Takođe, bitno je naglasiti da dete, odnosno maloletni štićenik, ima pravo da predloži lice koje će mu biti postavljeno za staratelja, ali samo ukoliko je navršilo 10 godina i ukoliko je sposobno za rasuđivanje.

Naposletku, napomenućemo i da jedno lice može da bude staratelj više štićenika, ali samo ukoliko na to pristane i ukoliko je to u interesu štićenika. Na primer, ukoliko maloletna deca ostanu bez roditelja u saobraćajnoj nesreći, a imaju dedu koji ispunjava sve uslove da bude postavljen za staratelja, u interesu je da se deca ne razdvajaju, odnosno da oba deteta budu pod njegovim starateljstvom.

– Ko ne može biti staratelj?

Za staratelja ne mogu biti postavljena sledeća lica:

• lice koje je potpuno ili delimično lišeno poslovne sposobnosti
• lice koje je potpuno ili delimično lišeno roditeljskog prava
• lice čiji su interesi u suprotnosti sa interesima štićenika
• lice od koga se, s obzirom na njegove lične odnose sa štićenikom, roditeljima štićenika ili drugim srodnicima, ne može očekivati da će pravilno obavljati poslove staratelja.

– Koje obaveze ima staratelj?

Staratelj je, pre svega, dužan da se savesno stara o štićeniku. Staranje o štićeniku obuhvata sledeće:

• staranje o ličnosti štićenika
• zastupanje štićenika
• pribavljanje sredstava za izdržavanje štićenika
• upravljanje i raspolaganje imovinom štićenika.

Staranje o ličnosti štićenika

Ova obaveza staratelja podrazumeva da on mora da se stara da čuvanje, podizanje, vaspitavanje i obrazovanje maloletnog štićenika što pre dovede do njegovog osposobljavanja za samostalan život, odnosno na onaj nivo koji štićeniku omogućava da se samostalno stara o sebi.

Ukoliko je reč o punoletnom štićeniku, staratelj je dužan da se stara da se otklone razlozi zbog kojih je punoletni štićenik lišen poslovne sposobnosti, kako bi se on što pre osposobio za samostalan život.
Svakako, staratelj je dužan da posećuje štićenika i da se neposredno informiše o uslovima u kojima štićenik živi.

Zastupanje štićenika

Kada je u pitanju starateljstvo nad maloletnim licem, za razliku od roditelja, staratelj u nekim situacijama mora da traži prethodnu saglasnost organa starateljstva. Do toga će doći kada staratelj donosi odluku o školovanju štićenika, preduzimanju nekog medicinskog zahvata nad štićenikom i kada je potrebno da da saglasnost za preduzimanje pravnih poslova štićenika starijeg od 14 godina. Prethodnu saglasnost organa starateljstva staratelj mora da pribavi i kada preduzima pravne poslove kojima upravlja i raspolaže prihodom koji je stekao štićenik mlađi od 15 godina.

Pribavljanje sredstava za izdržavanje štićenika

Sredstva za izdržavanje štićenika staratelj pribavlja iz različitih izvora, i to iz štićenikovih prihoda, sredstava dobijenih od lica koja su po zakonu dužna da izdržavaju štićenika, štićenikove imovine, sredstava socijalne zaštite, kao i drugih izvora.

U svakom slučaju staratelj je dužan da preduzima sve potrebne mere kako bi pribavio sredstva za izdržavanje štićenika, ali nije dužan da ga izdržava.

Upravljanje i raspolaganje imovinom štićenika

Staratelj upravlja imovinom i raspolaže samo onom imovinom štićenika koju štićenik nije stekao radom.

Međutim, staratelj može samostalno obavljati samo one poslove koji spadaju u redovno upravljanje imovinom štićenika, poslove koji prelaze okvir redovnog upravljanja tom imovinom, kao i eventualno raspolaganje imovinom štićenika, staratelj može obavljati samo uz prethodnu saglasnost organa starateljstva.

Napominjemo i to da se glavnica imovine štićenika može upotrebiti samo za njegovo izdržavanje ili za zadovoljenje nekog drugog važnog interesa štićenika, dok se prihodi od imovine štićenika, uz prethodnu saglasnost organa starateljstva, mogu koristiti za podmirenje opravdanih troškova učinjenih tokom obavljanja poslova starateljstva, odnosno za plaćanje nagrade staratelju.

Ostale obaveze staratelja

Pored navedenih obaveza, staratelj je dužan da u propisanim rokovima organu starateljstva podnosi izveštaje i polaže račune o svom radu. Tako, razlikujemo:

• redovni izveštaj, koji se podnosi početkom svake kalendarske godine,
• vanredni izveštaj koji se podnosi na zahtev organa starateljstva i
• završni izveštaj, koji staratelj sačinjava nakon prestanka starateljstva.

Svakako, izveštaj staratelja treba da sadrži podatke o ličnosti štićenika, o uslovima smeštaja, zdravlju, vaspitavanju i obrazovanju štićenika, zatim podatke o upravljanju i raspolaganju štićenikovom imovinom, onda podatke o štićenikovim prihodima i rashodima u proteklom periodu i konačno stanje njegove imovine, kao i sve druge informacije koje su od značaja za ličnost štićenika.

Na kraju, staratelj odgovara za eventualnu štetu koju prouzrokuje štićeniku tokom obavljanja poslova starateljstva, osim ako ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, s tim da sa njim solidarno odgovara i organ starateljstva.

– Koja prava ima staratelj?

Staratelj ima sledeća prava:

1. pravo na naknadu troškova
2. pravo na nagradu

Staratelju se isplaćuje naknada samo opravdanih troškova učinjenih tokom obavljanja poslova starateljstva. Naknada troškova, kao i nagrada, staratelju se isplaćuje prvenstveno iz štićenikovih prihoda, osim ako se time ne ugrožava štićenikovo izdržavanje.

– Da li staratelj može biti razrešen?

Organ starateljstva je dužan da razreši staratelja u sledećim situacijama i rokovima:

• staratelj je iz bilo kog razloga prestao da obavlja dužnost (bez odlaganja)
• staratelj zloupotrebljava prava odnosno grubo zanemaruje dužnosti staratelja (bez odlaganja)
• nastupila je neka okolnost zbog koje on ne bi mogao biti postavljen za staratelja (bez odlaganja)
• staratelj svoju dužnost obavlja nesavesno (30 dana nakon što je ova činjenica utvrđena)
• za štićenika bi bilo korisnije da mu se za staratelja postavi drugo lice (30 dana nakon što je ova činjenica utvrđena)
• staratelj je zatražio da ga organ starateljstva razreši (60 dana od dana kada je zatražio razrešenje).

Svakako, prilikom razrešavanja jednog staratelja organ starateljstva je dužan da blagovremeno sprovede postupak postavljanja novog staratelja, a sve imajući u vidu da starateljstvo ne prestaje razrešenjem staratelja.

– Kada prestaje starateljstvo?

Prestankom starateljstva prestaju sva prava i dužnosti staratelja.
Starateljstvo obavezno prestaje u sledećim zakonom propisanim situacijama:

• kada maloletni štićenik navrši 18 godinu života
• kada maloletni štićenik stekne potpunu poslovnu sposobnost pre punoletstva (npr. zaključenjem braka u skladu sa Porodičnim zakonom)
• kada maloletni štićenik bude usvojen
• kada bude doneta pravnosnažna sudska odluka o vraćanju roditeljskog prava roditelju maloletnog štićenika
• kada bude doneta pravnosnažna sudska odluka o sticanju ili vraćanju poslovne sposobnosti roditelju maloletnog štićenika
• kada bude doneta pravnosnažna sudska odluka o vraćanju poslovne sposobnosti punoletnom štićeniku
• kada štićenik premine.

Starateljstvo ne mora, ali može prestati kada roditelj koji se nije starao o detetu ili se starao o detetu na neodgovarajući način počne da se stara o njemu na odgovarajući način.

– Da li je staratelj maloletnog lica dužan da to lice izdržava?

Jedna od glavnih razlika između roditeljskih prava i dužnosti, s jedne strane, i obaveza staratelja, sa druge strane se tiče upravo pitanja izdržavanja maloletnog deteta. Naime, staratelj nema obavezu da izdržava štićenika, već obavezu da se stara o tome da se preduzimaju mere kako bi sredstva za izdržavanje štićenika pribavio. Primarni dužnici (obveznici) izdržavanja su i dalje roditelji, čak i onda kada su lišeni roditeljskog prava. Dužnici izdržavanja maloletnog deteta koje nema roditelje su njegovi drugi bliski srodnici.

To bi dalje značilo da je dužnost staratelja u pogledu izdržavanja upravo da preduzme sve što može da se za štićenika obezbedi da dobije izdržavanje od lica koja su dužna da ga izdržavaju.

U praksi su nam se najčešće dešavali slučajevi kada su roditelji otišli u inostranstvo, a dete ostavili kod babe ili dede, sa detetom ne održavaju lične odnose (zbog čega su i lišeni roditeljskog prava) i ne daju izdržavanje za dete. U takvim slučajevima, dužnost staratelja (babe ili dede) je da pokrene odgovarajući sudski postupak kako bi ostvario izdržavanje za dete od roditelja. Dakle, bez obzira na činjenicu da su roditelji lišeni roditeljskog prava oni nikada ne mogu biti oslobođeni obaveze da izdržavaju svoje maloletno dete, a ni staratelj nikada ne može biti opterećen tom obavezom umesto njih.

– Da li se za postupak stavljanja pod starateljstvo punoletnog lica mora voditi sudski postupak?

Postupak za određivanje staratelja nekom punoletnom licu, prethodno podrazumeva pokretanje sudskog postupka za lišenje poslovne sposobnosti tog lica, odnosno iniciranje sudskog postupka u kome će biti utvrđeno da je lice koje se želi staviti pod starateljstvo, prethodno lišeno poslovne sposobnosti. Postupak za lišenje poslovne sposobnosti je sudski postupak koji se vodi po pravilima Zakona o vanparničnom postupku. O samom postupku za lišenje poslovne sposobnosti i postavljanju staratelja tom licu, možete pročitati poseban tekst koji se bavi tom temom.

Svakako, imajući u vidu da se radi o sudskom postupku, preporučujemo da se pre pokretanja ovog postupka obavezno konsultujete sa advokatom.

Sa druge strane, sam postupak za odabir i postavljanje staratelja nekom licu je upravni postupak i isti se vodi pred organom starateljstva – nadležnim centrom za socijalni rad.