5 grešaka koje roditelji prave u borbi za starateljstvo nad detetom i razlozi zašto ih prave
Roditelji često prave taktičke greške kada je u pitanju vršenje roditeljskog prava i sudski postupci u vezi sa decom. U svojoj praksi smo videli puno situacija kada roditelj pravi očiglednu grešku koja ga može koštati starateljstva nad detetom ili mogućnosti da održava lične kontakte sa detetom.
U ovom tekstu ćemo upravo govoriti o najčešćim greškama koje se direktno i indirektno odražavaju na sam ishod porodičnog spora, ali i na kvalitet odnosa sa detetom, kao i razlozima zašto do njih dolazi.
Greška broj 1: Zabrana drugom roditelju da viđa dete ili da održava komunikaciju sa detetom
Zabrana kontakata može biti opravdana u situacijama kada postoji realna opasnost po psiho-fizičko zdravlje deteta kada je sa drugim roditeljem ili iz drugih opravdanih razloga, dok sve ostalo nije u interesu deteta i neće se smatrati opravdanim razlogom. Opravdani razlozi su, najčešće, situacije kada drugi roditelj:
- Vrši nasilje prema detetu
- Konzumira drogu ili alkohol u prisustvu deteta
- Na drugi način ugrožava bezbednost ili zdravlje deteta (npr. ostavi dete bez nadzora, ne da detetu hranu)
Takođe, mogu postojati ad hoc razlozi zdravstvene ili obrazovne prirode (npr. dete je na takmičenju iz matematike ili postoji pisana preporuka lekara da dete iz zdravstvenih razloga ne treba da napušta kuću).
Dakle, razlozi moraju biti stvarni i opravdani.
U našoj praksi, roditelji (bilo da su klijenti naše advokatske kancelarije ili da su našim klijentima suprotna strana) su u većini slučajeva kada su sami donosili ovu odluku, napravili pogrešnu procenu o tome da li kontakt treba da onemoguće.
Roditelj sa kojim dete živi ne sme koristiti dete kao sredstvo za ucenu ili manipulaciju drugog roditelja. Taj roditelj mora da poštuje sudsku odluku o viđanju (ako ona postoji), odnosno ukoliko sudska odluka još uvek ne postoji, da omogući kontakte između deteta i drugog roditelja prema dogovoru. Dakle, roditelj uvek mora da postupa u najboljem interesu deteta, a omogućavanje kontakata između deteta i drugog roditelja i ohrabrivanje takvog viđanja je upravo briga o najboljem interesu deteta.
Često svedočimo situacijama kada roditelji bez osnovanih razloga uskraćuju viđanje između deteta i drugog roditelja. Ukoliko bez adekvatnih razloga zabranjuje kontakte između deteta i drugog roditelja, to znači da roditelj ne postupa u najboljem interesu deteta jer je nesporno najbolji interes deteta da ima redovan i nesmetan kontakt sa roditeljem sa kojim ne živi. Sudije za porodično pravo ovakvo ponašanje posmatraju kao pokazivanje moći i pokušaj povređivanja drugog roditelja, ali i pokušaj otuđenja deteta od drugog roditelja, što upravo i jeste najčešće svesni ili nesvesni cilj roditelja koji zabranjuje kontakte. Dakle, ovakvo ponašanje se tom roditelju može lako „obiti o glavu“ jer može imati krupne pravne posledice po njegov i detetov odnos.
U praksi se, nažalost, dešava da roditelji “uvedu” zabranu viđanja iz neopravdanih razloga, npr. jer drugi roditelj nije platio alimentaciju , jer drugi roditelj ima novog partnera , jer je drugi roditelj bio neprijatan u komunikaciji prilikom preuzimanja deteta, ili jer, po rečima roditelja, dete ne želi da se vidi sa drugim roditeljem. U ovakvim situacijama roditelji često pokušavaju da ubede svog advokata, sudiju, radnike u centru za socijalni rad da je zabrana viđanja zapravo za dobro deteta i da na taj način pokazuju oni pokazuju brigu za dete. Istina je naravno daleko od toga.
Kao jedan od mnogih (gore navedenih) primera – nedavanje izdržavanja nije razlog za zabranu viđanja, jer taj roditelj ima obavezu plaćanja alimentacije koja je njegova zakonska obaveza. Ne plaća se alimentacija da bi roditelj viđao dete. Ako roditelj ne plaća alimentaciju, drugom roditelju su na raspolaganju različiti pravni mehanizmi za prinudnu naplatu alimentacije. Nije rešenje neplaćanja alimentacije, odnosno kršenja zakonske obaveze tog roditelja, da i drugi roditelj prekrši svoju obavezu omogućavanja kontakata između deteta i drugog roditelja.
Takođe, jedan od čestih izgovora da se viđanje ne omogući je da je dete bolesno. Bolest deteta nije razlog da se viđanje ne odvija. Jedina situacija kada bi to bilo opravdano je kada postoji pisano uputstvo lekara da dete strogo mora mirovati i da ne sme napuštati kuću.
S obzirom da je nekad tanka granica između opravdanog i neopravdanog od ključnog je značaja da se roditelj u ovakvim situacijama posavetuje sa advokatom i da dobije odgovor da li je eventualno ukidanje viđanja zapravo u interesu deteta i kako će sud gledati na taj potez. Skoro su po pravilu opravdani razlozi za ukidanje kontakata drastično različiti za roditelja i za sudiju, a advokat zna iz kog ugla sudija gleda na iste, što roditelju treba da bude prioritet.
Kontinuiranu i opravdanu zabranu kontakata treba da prati pokretanje odgovarajućeg postupka (za nasilje u porodici, lišenje roditeljskog prava, suženje modela viđanja), a kako bi se opravdani razlozi “legalizovali” i kako bi bila doneta odgovarajuća sudska odluka u pogledu budućeg odnosa između roditelja i deteta. U suprotnom, sudija će zabranu viđanja u sudskom postupku tumačiti kao pokazivanje moći i pokušaj povređivanja drugog roditelja, ali i pokušaj otuđenja deteta od drugog roditelja.
Možemo zaključiti da zapravo redovno omogućavanje viđanja deteta sa drugim roditeljem deluje pozitivno na poziciju u postupku roditelja koji omogućuje i ohrabruje ta viđanja, odnosno priprema adekvatno dete na viđanje. Na taj način pokazuje sudu da je njemu/njoj interes deteta na prvom mestu i da će i ubuduće (kada bude samostalno vršio/la roditeljsko pravo) nastaviti da pozitivno utiče na odnos deteta i drugog roditelja.
Greška broj 2: Vređanje i ogovaranje drugog roditelja pred detetom
Ovo je najčešća greška koju roditelji čine u ovim postupcima. Ne postoji nijedan pozitivan razlog da se detetu o drugom roditelju govori u negativnom kontekstu. Kod ovakvih situacija nema pravila koji roditelj to češće radi, otac ili majka. Ovo roditelji rade na način da: nazivaju drugog roditelja pogrdnim imenima, govore o njegovim/njenim greškama, govore negativno o njegovom/njenom odnosu sa detetom itd.
Manipulisanje detetom na ovakav način vam verovatno nije namera, ali do toga dolazi nekad i nenamerno.
Osećaj frustracije koji možete da imate zbog konflikta sa drugim roditeljem može dovesti do toga da podsvesno želite da i dete zna kako se osećate i da ono treba da posmatra dešavanja iz vaše perspektive. Nekad možete poželeti da kažete detetu koliko je loš drugi roditelj ili čak da poželite da detetu bude žao zbog toga što vam se dešava, a za šta je kriv onaj drugi, ali to ne bi trebalo da se radi.
Naravno, frustracija roditelja može biti sasvim opravdana, ali uticaj na dete da drugog roditelja posmatra iz vaše perspektive se može smatrati manipulacijom i može dovesti do ozbiljnih posledica. Uticaj na detetove stavove i osećanja prema drugom roditelju se može smatrati pokušajem otuđenja deteta od drugog roditelja, a što bi moglo imati uticaj na odluku suda.
Dakle, nema potrebe da dete sluša ružno o svom roditelju, bilo da je u pitanju otac ili majka.
To nije dobro za psihičko stanje deteta, pogotovo kada se ukazuje da je drugi roditelj napustio dete, da se ne brine o detetu, da mu dete nije bitno i slično. Dakle, ukoliko je otac zaista „neradnik“, „ženskaroš“, „alkoholičar“ ili majka „spava do 12“ ili je „lakog morala“ nema potrebe da dete to sluša! Ako su takve stvari zaista istina, dete će pre ili kasnije to samo uvideti i samo će formirati svoje mišljenje o tome, ali nema razloga da se detetu to nameće.
U formalnom smislu, takvo ponašanje se može dokazati pred sudom, što će biti od uticaja kada sud bude donosio odluku povodom vršenja roditeljskog prava, određivanja modela viđanja i sl.
Treba pomenuti da neretko babe i dede deteta posredno ili neposredno govore unuku loše o sadašnjoj ili bivšoj snaji, odnosno zetu. Roditelji treba da stanu ovome na put i da zabrane svojim roditeljima pominjanje drugog roditelja deteta u bilo kakvom negativnom kontekstu.
Dakle, na ovaj način roditelj stvara dve negativne posledice:
- Po dete, jer će se dete loše osećati
- Po sudski postupak, jer će sudija na takvo ponašanje gledati kao na pokušaj otuđenja deteta od drugog roditelja.
Greška broj 3: Optužbe o drugom roditelju koje se ne mogu dokazati u porodičnom sporu
U pitanju su uglavnom:
- Optužbe o nasilju u porodici prema supružniku/bivšem supružniku ili detetu
- Isticanje da drugi roditelj ima psihičke probleme
- Isticanje da drugi roditelj konzumira drogu/alkohol
- Isticanje da drugi roditelj ima kriminalnu prošlost
- Isticanje da je drugi roditelj promiskuitetan
Sve nabrojano su ozbiljne optužbe koje ne samo da dovode u pitanje odluku o poveravanju deteta, već u ekstremnijim slučajevima mogu imati za posledicu da jedan roditelj bude lišen roditeljskog prava, da mu se odrede mere zaštite od nasilja u porodici ili da bude krivično gonjen. Ovakva posledica je nužna u situacijama kada se ovakve činjenice utvrde i kada se utvrdi da negativno utiču ili da mogu negativno uticati na dete.
Međutim, šta se dešava ukoliko su ove optužbe lažne ili se prosto ne mogu dokazati? U oba slučaja će se to indirektno loše odraziti na roditelja koji je izneo optužbu jer se može tumačiti kao pokušaj da drugom roditelju napravi problem ili da ga prikaže u lošem svetlu, sa ciljem da sebe predstavi kao superiornijeg i adekvatnijeg roditelja.
Takav dijalog teče ovako:
Advokat: Da li Vaša supruga ima psihofizičkih problema koje bi mogli da kompromituju njenu roditeljsku ulogu?
Klijent: Ima, moja bivša ima psihičkih problema.
Advokat: Koju dijagnozu, od kada i da li joj je prepisana terapija?
Klijent: Mislim, nema ništa zvanično, ali ja znam da ima dijagnozu jer je nekad previše nervozna, viče, stalno bi da se svađa i to je nepodnošljivo. Znači sigurno ima nešto, takvo ponašanje nije normalno.Dakle, tvrdnja da drugi roditelj ima psihičkih problema mora da bude dokazana (medicinskim izveštajima ili određivanjem psihijatrijskog veštačenja) i mora da bude značajna, da tog roditelja onemogućava da se adekvatno brine o detetu, da ga onemogućava da prepoznaje i da odgovara na potrebe deteta. Činjenica da neko eventualno ima neki oblik depresije, poremećaja afekcije, anksioznosti i sl. ne znači samo po sebi da se taj roditelj ne može u potpunosti starati o detetu.
Takođe, ukoliko roditelj nije krivično osuđivan ili se bar ne vode krivični postupci protiv njega, isticanje da je taj roditelj „problematičan“ ili da se bavi kriminalom, neće biti od uticaja na sudsku odluku, jer sudija koji sudi u porodičnim sporovima ne može utvrđivati činjenice za koje je nadležan drugi sud.
Greška broj 4: Roditelj nije aktivno uključen u život deteta
Roditelj mora uvek da bude uključen u život svog deteta, a pogotovo ako želi da samostalno vrši roditeljsko pravo! Roditelj ne može da se nada da će sud doneti odluku da mu se dete poveri na samostalno vršenje roditeljskog prava ili da će se odrediti širok model viđanja ako taj roditelj nema uspostavljen odnos sa detetom i nije aktivno deo detetovog života.
Roditelji neretko ne znaju osnovne informacije o detetu, npr. kako se zove detetova škola, kako se zove detetov izabrani lekar, koja je detetova omiljena igračka, kada je bio poslednji roditeljski sastanak i sl.). Takođe, neretko roditelji koji nisu videli dete i po nekoliko godina, dođu u našu kancelariju kako bismo pokrenuli postupak za vršenje roditeljskog prava.
Takav dijalog je ovakav:
Klijent: Želim starateljstvo nad detetom
Advokat: Dobro. Kada ste poslednji put videli dete?
Klijent: Pre dve godine.
Advokat: Zbog čega?
Klijent: Majka deteta mi nije dozvolila.
Advokat: Zašto niste pokrenuli postupak ranije?
Klijent: Bio sam zauzet poslom/nisam hteo da se vučem po sudovima i bavim advokatima.Nema izgovora!
Dakle, roditelj od rođenja deteta mora biti aktivno uključen u život deteta kako bi imao/la realne šanse za uspeh postupku vršenja roditeljskog prava. Ovo je nešto na čemu mora stalno da se radi kako bi se učešće u životu deteta održavalo i kako to ne bi bilo upitno tokom sudskog postupka. Ukoliko učešće u detetovom životu nije objektivno moguće, jer npr. drugi roditelj to zabranjuje ili otežava, rešenje je da na vreme angažujete advokata, kako bi vas usmerio da pokrenete adekvatne postupke i da postanete uključeni u detetov život.
Greška broj 5: Roditelj ne radi na sebi
Roditelj mora da uradi sve što je do njega/nje da poveća sebi šanse za uspeh u postupku. Kao što smo rekli – činjenica da roditelj ima psihički problem ili da konzumira alkohol ili drogu neće po automatizmu dovesti do toga da izgubi u ovom postupku ili da bude lišen roditeljskog prava, ali ako se ne bavi tim problemom skoro sigurno će doći do neuspeha. Dakle, ako ima psihički problem, a ne ide na lekarske kontrole, ne uzima redovno terapiju ili odbija da prihvati da ima problem, sigurno će u očima sudije značiti da mu/joj nije bitno dete čim ni zbog deteta neće da se pozabavi svojim problemom. Ako roditelji imaju problem u komunikaciji, a jedan od njih odbija da ide u savetovalište radi poboljšanja međusobne komunikacije, značiće da on ne želi da radi na sebi zbog detetovog interesa. Komunikacija je potrebna isključivo zbog deteta, kako bi roditelji mogli da se dogovaraju oko preuzimanja deteta, propisane terapije, školskih obaveza i slično. Dakle, taj roditelj bi svojim postupkom pokazao sudu da on smatra da ne radi ništa pogrešno, da nema potrebe za bilo kakvim radom na sebi i na odnosu sa drugim roditeljem i da je problem u drugoj strani.
Dakle, neophodan je stalan rad na sebi i na svojim osobinama i navikama koje se mogu odraziti na dete. Na ovaj način roditelj pokazuje da mu je interes deteta na prvom mestu, a ne njegovi/njeni sitni interesi i lična zadovoljstva.
Zbog čega roditelji prave ove greške?
Kada smo pojasnili koje su najčešće greške koje roditelji prave, moramo da objasnimo i zašto do tih grešaka uopšte dolazi u ovim postupcima.
Nesporno je da su ovo jako važne stvari u životu roditelja i deteta, pa se postavlja pitanje kako je uopšte moguće da roditelji dozvole sebi luksuz da prave taktičke greške koje im pogoršavaju poziciju i smanjuju šanse za uspeh?
- Prvi razlog – neznanje
Greške prave iz neznanja. Za većinu roditelja je porodični spor nova i sasvim nepoznata stvar. Roditelji ne znaju šta treba da rade u postupku, niti kako isti funkcioniše. Ne znaju na koji način treba da se ponašaju, ne znaju šta od njih očekuje sud ili centar za socijalni rad, niti šta je njihova uloga. Ne znaju koja ponašanja se od strane ovih organa odobravaju, a koja ne. Nemaju strategiju u postupku ili je strategija pogrešna. Ovo neznanje je prirodno kada roditelj zastupa sam sebe u postupku, jer nije školovan za zastupanje, ali takođe roditelj može biti i pogrešno savetovan od strane svoje porodice, prijatelja, radnika centra za socijalni rad, pa i od strane sopstvenog advokata, što može dovesti do toga da roditelj vuče pogrešne poteze.
- Drugi razlog – ponos
Suprotno prvom razlogu, roditelji često i znaju šta treba da rade u postupku i kakvo se ponašanje od njih očekuje, ali je za njih to jednostavno preteško, jer su povređeni i ponosni, a nisu prevazišli partnerski konflikt. Ova kombinacija dovodi do toga da ne mogu uvek da se drže plana i da imaju racionalne poteze. Cilj takvih roditelja je da drugog roditelja emotivno povrede, zbog čega dete pada u drugi plan, a to dalje dovodi do toga da su male šanse za uspeh u postupku.
Ponosni roditelji umesto „postupanja po planu“ da ne govore loše o drugom roditelju, već da se fokusiraju na dete, npr. sudiji, veštaku ili radniku centra za socijalni rad prvom prilikom ispričaju najgore stvari koje mogu o drugom roditelju. Ubeđeni su da, ipak, sudija mora iz njihovih usta da čuje kako je ta druga osoba zapravo užasna osoba i zašto ne treba da joj se poveri dete. Napad na drugog roditelja je uvek pogrešan potez kada je cilj sam sebi, odnosno kada nema veze sa detetom. Ukoliko treba da se istakne loša osobina ili navika drugog roditelja, mora da se ima u vidu kako ta osobina ili navika utiče na dete. Npr. ne zvuči isto: “otac deteta je neradnik, igra video igre do 3 noću“ i „dete redovno kasni u školu zato što otac noću igra video igre, pa ne ustane na vreme da detetu spremi doručak i da ga spremi za polazak u školu“. Roditelji koji su ostali u prošlosti i kojima ponos ne dozvoljava da neke stvari prećute, ne prave razliku između svog odnosa sa bivšim partnerom i odnosa sa detetom, zbog čega po pravilu „gube“ u ovim postupcima.
Zaključak:
Postupci za vršenje roditeljskog prava ili bilo koji drugi postupak u kome se odlučuje o pravima i interesima deteta, na kraju dana, nije postupak u kome se pobeđuje ili gubi, niti je postupak u kome jednom roditelju treba da bude cilj da pobedi drugog roditelja. Jedini i isključivi cilj ovih postupaka treba da bude da dete i posle razvoda i spoznaje njegovih roditelja da više ne mogu da funkcionišu u zajednici, ipak ima oba roditelja, koji će se, svako na svoj način i najbolje što umeju baviti njime.
Stoga bi se moglo reći da je borba za starateljstvo maraton u kome svaki učesnik mora ozbiljno raditi na tome da prevaziđe mane, svoje i onog drugog roditelja, zarad dobrobiti sopstvenog deteta, da temeljno radi na sebi i odnosu sa svojim detetom, a da odnos sa bivšim bračnim/vanbračnim partnerom ostavi u prošlosti. U svemu tome je važna strategija i postupanje po unapred sačinjenom planu. Jako je bitno i preporučljivo da na tom putu imate advokata po svom izboru i „po svojoj meri“ kako bi od početka (ili još bolje mesecima pre otpočinjanja sudskog postupka) bili usmereni u dobrom pravcu i kako bi neko vodio postupak za vas, ali i kontrolisao vaše ponašanje tokom postupka.
Da bi sebi povećao šanse za pozitivan ishod postupka, roditelj mora u fokusu imati dete i detetov interes, mora raditi na sebi i odnosu sa detetom. Ako tog odnosa nema, mora raditi na uspostavljanju ili reuspostavljanju tog odnosa kako bi imao šanse u postupku. U fokusu ne treba i ne sme da bude drugi roditelj. O drugom roditelju, manama tog roditelja, dokazima koji će se izneti tokom postupka, treba da se brine isključivo vaš advokat i to opet, samo u kontekstu najboljeg interesa deteta.