Da li je važno ko je kriv za razvod?

Kada pričamo o rastanku bračnih partnera, odnosno o razvodu u formalnom smislu reči, često se kod naših klijenata postavi pitanje krivice jednog od supružnika za razvod. Da li je krivica za razvod braka na strani jednog od supružnika bitna i mora li da postoji da bi se inicirao postupak za razvod braka su neka od pitanja kojima ćemo se baviti u ovom tekstu.

Razvod braka se često definiše kao pravni način prestanka punovažnog braka za života bračnih partnera, na osnovu odluke nadležnog suda, iz uzroka i na način utvrđen zakonom. Suština je ista i kada se razvod pogleda iz ugla propisa koji regulišu razvod braka u pravu Republike Srbije.

 

Iz kojih razloga može doći do razvoda braka?

Ustav Republike Srbije svima priznaje pravo kako na zaključenje, tako i na razvod braka, a Porodični zakon Republike Srbije (u daljem tekstu: „Porodični zakon“) propisuje da se brak može razvesti iz sledećih razloga:

• Ozbiljno i trajno poremećeni bračni odnosi ili
• Ako se objektivno ne može ostvariti zajednica života.

Iz gore pomenute odredbe Porodičnog zakona možemo videti da se naš zakonodavac, prilikom određivanja uslova za razvod braka, opredelio za tzv. opšti karakter uslova. To znači, da zakonodavac nije zalazio u preciziranje tačnih razloga za razvod braka, već se korišćenjem jedne opšte formulacije potrudio da pod nju podvede brojne i raznovrsne činjenice i životne situacije koje bi bračnim partnerima mogle biti razlog zbog koga žele da okončaju svoj brak.

Dakle, naša zakonska rešenja za razvod braka, ne poznaju pojedinačno navedene razloge zbog kojih bi partneri mogli da se razvedu, a ne poznaju ni rok u kome su supružnici dužni da iniciraju postupak razvoda. Drugim rečima, svaki supružnik ima pravo na razvod braka ako su bračni odnosi ozbiljno i trajno poremećeni ili ako se objektivno ne može ostvarivati zajednica života supružnika.

Šta znači formulacija da su bračni odnosi ozbiljno i trajno poremećeni i formulacija da se objektivno ne može ostvarivati zajednica života supružnika?

Zakon ne nudi objašnjenja pomenutih formulacija, već ostavlja pojedincima da svoju želju za razvodom braka objasne upravo nekom od njih.

U praksi, to znači da se pod ovim formulacijama mogu podrazumevati najrazličitiji razlozi zbog kojih je doneta odluka o razvodu: prestanak emocija, nerazumevanje između bračnih partnera, prekomerno trošenje jednog bračnog partnera, nepomirljive razlike, različiti pogled na budućnost, različiti pristupa u vaspitavanju zajedničke dece, nezainteresovanost za zajednički život, nedostatak privlačnosti, preljube, prestanak faktičke zajednice života, česti sukobi, nasilja u porodici i svi drugi razlozi koji su doveli do narušenih bračnih odnosa, ili ništa od navedenog, osim želje pojedinca da više ne bude u braku.

Da li će sud utvrđivati krivicu za razvod braka?

Ono što je ključno kada govorimo o pitanju krivice za razvod braka je činjenica da se u postupku razvoda braka neće utvrđivati ko je kriv za neki od napred nabrojanih razloga koji su doveli do okončanja braka.

Da budemo još jasniji na šta mislimo kada kažemo da krivica za razvod nije bitna – to praktično znači da i onaj supružnik koji za vreme trajanja braka nije delao u skladu sa moralnim načelima bračne zajednice, ima pravo da pokrene postupak za razvod braka. Dakle, muž koji prevari ženu, može jednako kao i žena da inicira postupak za razvod braka i taj brak će biti razveden na isti način kao i da je postupak pokrenula prevarena žena.

U našem radu sa klijentima često se dešava da onaj partner koji još uvek nije emotivno prevazišao kraj odnosa insistira da se čuje i „njegova strana priče“, odnosno da najpre advokatu, a potom i pred sudom iznese sve ono što se dešavalo iza četiri zida, kakva je to zapravo bila druga strana za vreme trajanja bračne zajednice i ko je kriv za rastanak. Međutim, to sve ne samo da nije relevantno za postupak razvoda, već vas nijedan sudija neće slušati da naširoko pričate o problemima koji su doveli do razvoda, već će nakon sprovedenog sudskog postupka (koji se razlikuje u zavisnosti od toga da li se radi o sporazumnom razvodu braka ili razvodu braka po tužbi) u presudi konstatovati da se konkretni brak razvodi ne ulazeći detaljno u razloge zašto je do toga došlo.

Da zaključimo: sud u postupku za razvod braka ne utvrđuje na kome od bračnih partnera leži krivica za razvod braka. Sud, zapravo, neće ni ulaziti u konkretan razlog za razvod, niti će vas za isti pitati, već će se sve vreme držati one opšte formulacije uslova za razvod braka. Jedino što je sudu bitno jeste da postoji volja (želja) jedne strane za razvodom braka i odsustvo saglasnosti za mirenjem.

Ono što je neophodan preduslov da bi do razvoda došlo jeste da se pokrene odgovarajući sudski postupak za razvod braka. Postupak se pokreće na dva načina, predlogom za sporazumni razvod braka ili tužbom za razvod braka. Drugim rečima, u našem pravnom sistemu nije moguće kao u nekim drugim pravnim sistemima razvesti brak na bilo koji drugi način osim pred sudom.

U slučaju da među bračnim partnerima nema zajedničke maloletne dece niti imovine, kao i ako se postupak razvoda inicira predlogom za sporazumni razvod braka, sudski postupak za razvod braka je lak i relativno brz.

Krivica za razvod i uticaj na starateljstvo nad decom ili na deobu zajedničke imovine?

Često su klijenti mišljenja da će činjenica da su tokom braka bili prevareni, ili druga strana nije bila korektna prema njima (ne i prema deci) ili zbog toga što su pretrpeli neki od oblika nasilja, kasnije moći da se odrazi i na neke druge segmente razvoda braka, kao što su na primer deoba imovine ili starateljstvo nad maloletnom decom.

U odnosu na deobu imovine, čak i ako u emotivnom smislu možemo odrediti krivca za razvod, u pravnom smislu krivica neće biti ni od kakvog značaja. U slučaju da vas je partner prevario ili na bilo koji drugi način bio nepravedan prema vama, pa čak i kada je bio nasilan prema vama, to vam ne daje veću šansu da vam po tom osnovu pripadne pravo na celokupnoj zajedničkoj imovini ili na većem delu iste. U pogledu deobe imovine, primenjuju se kriterijumi potpuno druge prirode. Više o tome možete pročitati u tekstu deoba imovine.

Kada su maloletna deca u pitanju, određena devijantna ponašanja partnera tokom trajanja bračne zajednice (a koja često i budu razlog za razvod braka) kao što su nasilno ponašanje, zloupotreba alkohola i droga i sl. mogu biti od značajnog uticaja u postupcima za starateljstvo nad maloletnom decom, kada će se usled takvih okolnosti procenjivati njihovi roditeljski kapaciteti. Više o tome pročitajte u tekstu starateljstvo nad maloletnom decom.

Kakva je situacija u drugim državama?

Opštom formulacijom uslova za razvod braka, domaći zakonodavac je, praktično, olakšao bračnim partnerima u Srbiji put do razvoda, jer ne moraju dokazivati da na strani njihovog partnera postoji, odnosno da na njihovoj strani ne postoji, tzv. krivica za razvod braka.

U uporednom zakonodavstvu nailazimo na dosta restriktivnija zakonska rešenja u pogledu mogućnosti za razvod braka, zbog čega je rešenje koje je odabrao naš zakonodavac imalo i dosta kritika. Najglasniji su bili oni koji su smatrali da zakonodavac, olakšanim putem do razvoda, ne štiti dovoljno porodicu, već da volji pojedinca daje prednost.

Pojedina zakonodavstva poznaju tačne razloge zbog kojih se bračni partneri mogu razvesti. Tako se, npr. u Nemačkoj postupak za razvod braka može započeti ako su supružnici najmanje na godinu dana prekinuli sve bračne odnose. Prema pravu Italije, supružnici se mogu razvesti ukoliko su rastavljeni, ukoliko brak nije konzumiran, ukoliko je jedan od supružnika promenio pol ili ukoliko je učinio krivično delo itd.

Dakle, kao što smo videli, propisi Republike Srbije za razliku od nekih drugih zemalja, za iniciranje postupka za razvod braka ne traže dokazivanje bilo čije krivice, niti navođenja detaljnijih razloga zbog kojih su bračni partneri odlučili da svoj brak razvedu, što Srbiju čini prilično „popularnom“ zemljom kada neko želi da svoj brak brzo i lako razvede. Ovde, naravno, prevashodno mislimo na postupke za razvod braka koji se pokreću predlogom za sporazumni razvod braka.

Odnos crkvenog braka/razvoda i građanskog braka/razvoda

Opšte je poznato da se u Republici Srbiji u velikom broju slučajeva pored građanskog braka, istovremeno zaključuje i crkveni brak. Za bračne partnere to je jedinstvena ceremonija i neretko, njima mnogo značajnija. Ipak treba napraviti jasnu razliku između braka zaključenog pred nadležnim matičarem i braka zaključenim u crkvi. U pravnom smislu, to su dve odvojene procedure zaključenja braka, koje nemaju veze jedna sa drugom, pri čemu naš zakon jedino brak zaključen pred nadležnim matičarem smatra zakonitim brakom. Ako bismo to pojasnili na primeru, to bi izgledalo ovako – pojedinci venčani samo u crkvi neće dobiti (imati) izvod iz matične knjige venčanih, niti će se u matičnim knjigama rođenih konstatovati činjenica da je brak zaključen. Dakle, takvi pojedinci će se iz ugla zakona i dalje voditi kao da su neudati/neoženjeni.

Na to se, dalje, nadovezuje i pitanje razvoda. Kako je u našem pravu jedino građanski brak, zakonit brak, tako je i samo razvod razveden pred sudom razvod koji se „računa“. Drugim rečima, neko može biti venčan i pred matičarem i u crkvi, ako je taj brak razveden samo pred sudom, ali ne i crkveno, moći će potpuno slobodno da zaključi novi brak.

Naravno, u nekim pravima verska forma razvoda braka svakako jeste relevantna, pa je tako, primera radi, za članove Grčke pravoslavne crkve predviđen postupak verskog razvoda braka.

Crkvena pravila Srpske pravoslavne crkve, takođe imaju i pravila za razvod braka, te činjenica da crkveni razvod u očima zakona nije potreban da biste se „zvanično“ razveli, ne znači da brak zaključen u crkvi, ne možete u crkvi i razvesti. Jedina je razlika što ta odluka spada u domen isključivo vaše volje.

Pomenuta crkvena pravila za razvod braka su dosta stroža od građanskih, te za razliku od građanskog razvoda braka da bi došlo do crkvenog razvoda braka, mora postojati neki od razloga, kao što su npr. preljuba, rađenje o glavi bračnom partneru, moralna pokvarenost, zlobno napuštanje bračnog druga, telesna i duševna bolest, otpadništvo od pravoslavne vere itd. Takođe, razvod braka ne može tražiti onaj bračni partner na čijoj strani leži krivica za razvod. Crkvena pravila nalažu i da se postupak za razvod braka mora pokrenuti u određenom vremenskom roku, odnosno od šest meseci do tri godine u zavisnosti iz kog razloga se traži razvod braka.

Naravno, ukoliko prema Bračnim pravilima Srpske pravoslavne crkve ne ispunjavate uslove za razvod braka, to ne znači da se istovremeno ne možete razvesti i u postupku pred nadležnim sudom.

Autori teksta: Advokat Ana Radović i Advokat Damjana Pavleski